Државе чланице Заједнице Независних Држава, учеснице ове Конвенције, у даљем тексту Договорне Стране,
полазећи од тежње да обезбеде грађанима Договорних Страна и лицима која живе на територијама, пружање у свим Договорним Странама у погледу личних и имовинских права исте правне заштите као и сопственим грађанима,
придајући важан значај развоју сарадње у области пружања правне помоћи од стране правосудних установа у грађанским, породичним и кривичним стварима, договориле су се о следећем:
Одељак I. ОПШТЕ ОДРЕДБЕ
Део I. Правна заштита
Члан 1. Пружање правне заштите
1. Грађани сваке од Договорних Страна, као и лица која живе на њеној територији, уживају на територијама свих других Договорних Страна у погледу својих личних и имовинских права исту правну заштиту као и сопствени грађани те Договорне Стране.
2. Грађани сваке од Договорних Страна, као и друга лица која живе на њеној територији, имају право слободно и несметано да се обраћају судовима, тужилаштву, органима унутрашњих послова и другим установама других Договорних Страна, у чију надлежност спадају грађанске, породичне и кривичне ствари (у даљем тексту – правосудне установе), могу да наступају у њима, подносе молбе, покрећу тужбе и предузимају друге процесне радње под истим условима као и грађани те Договорне Стране.
3. Одредбе ове Конвенције примењују се и на правна лица основана у складу са законодавством Договорних Страна.
Члан 2. Ослобађање од плаћања такси и накнада трошкова
1. Грађани сваке од Договорних Страна и лица која живе на њеној територији ослобађају се плаћања и накнаде судских и нотарских такси и трошкова, као и уживају бесплатну правну помоћ под истим условима као и сопствени грађани.
2. Олакшице предвиђене у ставу 1 овог члана односе се на све процесне радње које се предузимају у вези са овим предметом, укључујући и извршење одлуке.
Члан 3. Подношење документа о породичном и имовинском стању
1. Олакшице предвиђене чланом 2 одобравају се на основу исправе о породичном и имовинском стању лица које подноси захтев. Ову исправу издаје надлежни орган Уговорне стране на чијој територији подносилац захтева има пребивалиште или боравиште.
2. Ако подносилац захтева нема пребивалиште или боравиште на територији уговорних страна, довољно је да поднесе исправу издату од стране одговарајућег дипломатског представништва или конзуларног уређаја Уговорне стране чији је држављанин.
3. Орган који доноси одлуку по захтеву за одобравање олакшица може затражити од органа који је издао исправу додатне податке или потребна објашњења.
Део II. Правна помоћ
Члан 4. Пружање правне помоћи
1. Правосудни органи Уговорних страна пружају правну помоћ у грађанским, породичним и кривичним стварима у складу са одредбама ове Конвенције.
2. Правосудни органи пружају правну помоћ и другим органима у стварима наведеним у ставу 1 овог члана.
Члан 5. Начин комуникације
Приликом извршења ове Конвенције, надлежни правосудни органи Уговорних страна комуницирају међусобно преко својих централних, територијалних и других органа, осим ако овом Конвенцијом није утврђен другачији начин комуникације. Уговорне стране одређују списак својих централних, територијалних и других органа овлашћених за непосредну комуникацију, о чему обавештавају депозитара.
Члан 6. Обим правне помоћи
Уговорне стране пружају једна другој правну помоћ путем извршења процесних и других радњи предвиђених законодавством замoљене уговорне стране, укључујући: састављање и слање докумената, вршење увиђаја, претреса, одузимања, предају материјалних доказа, спровођење вештачења, саслушање странака, трећих лица, осумњичених, оптужених, оштећених, сведока, вештака, трагање за лицима, спровођење кривичног гоњења, изручење лица ради привођења кривичној одговорности или извршења пресуде, признање и извршење судских одлука у грађанским стварима, пресуда у делу грађанског захтева, извршних записа, као и путем уручења докумената.
Члан 7. Садржај и облик замолнице за пружање правне помоћи
1. У замолници за пружање правне помоћи морају бити наведени:
а) назив замoљеног органа;
б) назив органа који упућује замолницу;
в) назив предмета поводом којег се тражи правна помоћ;
г) имена и презимена странака, сведока, осумњичених, оптужених, окривљених, осуђених или оштећених, њихово пребивалиште и боравиште, држављанство, занимање, а у кривичним стварима такође место и датум рођења и, ако је могуће, имена и презимена родитеља; за правна лица – њихов назив, правна адреса и/или седиште;
д) ако постоје заступници лица наведених у подставци „г“, њихова имена, презимена и адресе;
ђ) садржај замолнице, као и други подаци неопходни за њено извршење;
е) у кривичним стварима такође опис и квалификација извршеног дела и подаци о висини штете, ако је она причињена као резултат дела.
2. У замолници за уручење документа морају такође бити наведени тачна адреса примаоца и назив документа који се уручује.
3. Замолница мора бити потписана и оверена државним печатом замoљеног органа.
Члан 8. Поступак извршења
1. Приликом извршења налога за пружање правне помоћи, затражена установа примењује законодавство своје земље. На захтев установе која тражи помоћ, она може применити и процесне норме уговорне стране која тражи помоћ, ако оне нису у супротности са законодавством затражене уговорне стране.
2. Ако затражена установа није надлежна да изврши налог, она га прослеђује надлежној установи и обавештава о томе установу која тражи помоћ.
3. На захтев установе која тражи помоћ, затражена установа благовремено обавештава њу и заинтересоване стране о времену и месту извршења налога, како би оне могле присуствовати извршењу налога у складу са законодавством затражене уговорне стране.
4. У случају да тачна адреса лица наведеног у налогу није позната, затражена установа предузима, у складу са законодавством уговорне стране на чијој територији се налази, потребне мере за утврђивање адресе.
5. Након извршења налога, затражена установа враћа документе установи која тражи помоћ; у случају да правна помоћ није могла бити пружена, она истовремено обавештава о околностима које спречавају извршење налога и враћа документе установи која тражи помоћ.
Члан 9. Извођење сведока, оштећених, грађанских туженика, њихових заступника, вештака
1. Сведок, оштећени, грађански тужилац, грађански туженик и њихов заступник, као и вештак, који се на позив уручен од стране установе затражене уговорне стране одазове установи правосуђа уговорне стране која тражи помоћ, не може бити, без обзира на своје држављанство, на њеној територији привучен кривичној или управној одговорности, узет у притвор и подвргнут казни за дело учињено пре преласка њене државне границе. Та лица не могу бити ни привучена одговорности, узета у притвор или подвргнута казни у вези са њиховим сведочењима или налазима као вештака у вези са кривичним предметом који је предмет поступка.
2. Лица наведена у ставу 1 овог члана губе гарантију предвиђену тим ставом, ако не напусте територију Државе уговорнице која је упутила захтев, иако за то имају могућност пре истека 15 дана од дана када им правосудни орган који их испитује саопшти да њихово присуство даље није потребно. У овај рок се не урачунава време током којег та лица нису могла, без своје кривице, напустити територију Државе уговорнице која је упутила захтев.
3. Сведоку, вештаку, као и оштећеном и његовом законском заступнику, Држава уговорница која је упутила захтев накнађује трошкове везане за пут и боравак у држави која је упутила захтев, као и изгубљену зараду за дане одсуствовања са посла; вештак такође има право на накнаду за обављање вештачења. У позиву мора бити наведено која права на исплату имају позвана лица; на њихов захтев, правосудни орган Државе уговорнице која је упутила захтев исплаћује аванс за покриће одговарајућих трошкова.
4. Позив лица наведених у ставу 1 овог члана, која живе на територији једне Државе уговорнице, правосудном органу друге Државе уговорнице не сме садржавати претњу применом средстава принуде у случају неодазивања.
Члан 10. Замолница за уручење докумената
1. Замолени правосудни орган врши уручење докумената у складу са поступком који важи у његовој држави, ако су документи који се уручују написани на његовом језику или на руском језику, или су снабдевени преводом на те језике. У супротном, он предаје документе примаоцу, ако овај добровољно пристане да их прими.
2. Ако се документи не могу уручити на адреси наведеној у замолници, замолени правосудни орган по сопственој иницијативи предузима мере потребне за утврђивање адресе. Ако утврђивање адресе од стране замоленог правосудног органа није могуће, он о томе обавештава правосудни орган који је упутио захтев и враћа му документе који треба да буду уручени.
Члан 11. Потврда о уручењу докумената
Уручење докумената потврђује се потврдом коју потписује лице коме је документ уручен, а која је оверена службеним печатом установе која је поднела захтев, и садржи датум уручења и потпис радника установе која уручује документ, или другим документом који је издала ова установа, а у коме морају бити наведени начин, место и време уручења.
Члан 12. Овлашћења дипломатских представништава и конзуларних установа
1. Уговорне стране имају право да уручују документе сопственим држављанима преко својих дипломатских представништава или конзуларних установа.
2. Уговорне стране имају право да по налогу својих надлежних органа саслушавају сопствене држављане преко својих дипломатских представништава или конзуларних установа.
3. У случајевима наведеним у ставовима 1 и 2 овог члана, не могу се примењивати средства принуде или претња њима.
Члан 13. Важност докумената
1. Документи који су на територији једне од уговорних страна сачињени или оверени од стране установе или за то посебно овлашћеног лица у оквиру њихових надлежности и у прописаном облику и оверени печатом са грбом, прихватају се на територијама других уговорних страна без икакве посебне потврде.
2. Документи који се на територији једне од уговорних страна сматрају службеним документима, уживају на територијама других уговорних страна доказну снагу службених докумената.
Члан 14. Слање докумената о грађанском стању и других докумената
1. Уговорне стране се обавезују да ће једна другој на захтев слати без превода и бесплатно изводе из матичних књига о регистрацији грађанског стања непосредно преко органа за регистрацију грађанског стања уговорних страна, уз обавештавање грађана о слању докумената.
2. Уговорне стране се обавезују да ће једна другој на захтев слати без превода и бесплатно документе о образовању, радном стажу и друге документе који се односе на лична или имовинска права и интересе грађана уговорне стране која подноси захтев и других лица која живе на њеној територији.
Члан 15. Информација о правним питањима
Централне правосудне установе уговорних страна на захтев достављају једна другој податке о важећем или раније важећем унутрашњем законодавству на својој територији и о пракси његове примене од стране правосудних установа.
Члан 16. Утврђивање адреса и других података
1. Уговорне стране на захтев пружају једна другој, у складу са својим законодавством, помоћ при утврђивању адреса лица која живе на њиховим територијама, ако је то потребно за остваривање права њихових држављана. При томе, уговорна страна која подноси захтев доставља податке којима располаже за одређивање адресе лица наведеног у захтеву.
2. Правосудне установе уговорних страна пружају једна другој помоћ у утврђивању места рада и прихода лица која живе на територији замoљене уговорне стране, а према којима су у правосудним установама уговорне стране која подноси захтев покренути имовински захтеви по грађанским, породичним и кривичним предметима.
Члан 17. Језик
У међусобним односима при извршењу ове Конвенције, правосудне установе уговорних страна користе државне језике уговорних страна или руски језик. У случају извршења докумената на државним језицима уговорних страна, уз њих се прилажу оверени преводи на руски језик.
Члан 18. Трошкови у вези са пружањем правне помоћи
Замoљена уговорна страна неће захтевати накнаду трошкова за пружање правне помоћи. Уговорне стране саме сносе све трошкове настале при пружању правне помоћи на својим територијама.
Члан 19. Одбијање пружања правне помоћи
У захтеву за пружање правне помоћи може бити одбијено у потпуности или делимично, ако би пружање такве помоћи могло нанети штету суверенитету или безбедности, или је у супротности са законодавством замoљене уговорне стране. У случају одбијања захтева за пружање правне помоћи, уговорна страна која подноси захтев се без одлагања обавештава о разлозима одбијања.
Одељак II. ПРАВНИ ОДНОСИ ПО ГРАЂАНСКИМ И ПОРОДИЧНИМ СТВАРИМА
Део I. Надлежност
Члан 20. Опште одредбе
1. Ако у деловима II–V овог одељка није другачије одређено, тужбе против лица која имају пребивалиште на територији једне од уговорних страна подносе се, без обзира на њихово држављанство, судовима те уговорне стране, а тужбе против правних лица подносе се судовима уговорне стране на чијој територији се налази орган управљања правног лица, његово представништво или филијала.
Ако у предмету учествује више тужених који имају пребивалиште (седиште) на територијама различитих уговорних страна, спор се разматра према пребивалишту (седишту) било ког туженог по избору тужиоца.
2. Судови уговорне стране такође су надлежни у случајевима када се на њеној територији:
а) обавља трговина, индустријска или друга привредна делатност предузећа (филијале) туженог;
б) извршава или треба да се у потпуности или делимично изврши обавеза из уговора који је предмет спора;
в) има стално пребивалиште или седиште тужилац по тужби за заштиту части, достојанства и пословног угледа.
3. По тужбама о праву својине и другим стварним правима на непокретности искључиво су надлежни судови према месту налажења непокретности.
Тужбе против превозника које проистичу из уговора о превозу робе, путника и пртљага подносе се према месту налажења управе транспортне организације којој је на прописани начин поднет приговор.
Члан 21. Уговорна надлежност
1. Судови уговорних страна могу разматрати предмете и у другим случајевима ако постоји писани споразум страна о преносу спора тим судовима.
При томе се искључива надлежност која проистиче из става 3 члана 20 и других норми утврђених деловима II–V овог одељка, као и из унутрашњег законодавства одговарајуће уговорне стране, не може мењати споразумом страна.
2. У случају постојања споразума о преносу спора, суд на захтев туженог обуставља поступак по предмету.
Члан 22. Међусобна повезаност судских поступака
1. У случају покретања поступка по предмету између истих странака, о истом предмету и по истим основама у судовима двеју уговорних страна, суд који је касније покренуо поступак обуставља поступак.
2. Противтужба и захтев за пребијање, који проистичу из истог правног односа као и главна тужба, подлежу разматрању у суду који разматра главну тужбу.
Члан 22-1. Захтев за учешће тужиоца у грађанском поступку
Тужилац једне уговорне стране има право да се обрати тужиоцу друге уговорне стране са захтевом за покретање у суду предмета о заштити права и законских интереса грађана уговорне стране која подноси захтев, за учешће у разматрању таквих предмета или за подношење суду више инстанце касационог или приватног протеста, као и протеста у поступку надзора на судске одлуке по таквим предметима.
Део II. Лични статус
Члан 23. Правна и пословна способност
1. Пословна способност физичког лица одређује се законодавством уговорне стране чији је држављанин то лице.
2. Пословна способност лица без држављанства одређује се по праву земље у којој има стално пребивалиште.
3. Правна способност правног лица одређује се законодавством државе по чијим законима је основано.
Члан 24. Признање ограничене пословне способности или пословне неспособности. Враћање пословне способности
1. У предметима о признању лица ограничено пословно способним или пословно неспособним, осим у случајевима предвиђеним ставовима 2 и 3 овог члана, надлежан је суд уговорне стране чији је држављанин то лице.
2. У случају да суду једне уговорне стране постану познати основи за признање ограничене пословне способности или пословне неспособности лица које живи на њеној територији, а које је држављанин друге уговорне стране, он ће о томе обавестити суд уговорне стране чији је држављанин то лице.
3. Ако суд уговорне стране, који је обавештен о основама за признање ограничено пословно способним или пословно неспособним, у року од три месеца не покрене поступак или не саопшти своје мишљење, предмет о признању ограничено пословно способним или пословно неспособним разматраће суд оне уговорне стране на чијој територији тај држављанин има пребивалиште. Одлука о признању лица ограничено пословно способним или пословно неспособним доставља се надлежном суду уговорне стране чији је држављанин то лице.
4. Одредбе ставова 1–3 овог члана примењују се сходно и на враћање пословне способности.
Члан 25. Признање несталим без трага и проглашење умрлим. Утврђивање чињенице смрти
1. За предмете о признању лица несталим без трага или проглашењу умрлим и за предмете о утврђивању чињенице смрти надлежни су правосудни органи уговорне стране чији је држављанин било лице у време када је, према последњим подацима, било живо, а у односу на друга лица – правосудни органи према последњем месту пребивалишта.
2. Правосудни органи сваке од уговорних страна могу признати држављанина друге уговорне стране и друго лице које живи на њеној територији несталим без трага или умрлим, као и утврдити чињеницу његове смрти по захтеву заинтересованих лица која живе на њеној територији, чија права и интереси су засновани на законодавству те уговорне стране.
3. При разматрању предмета о признању несталим без трага или проглашењу умрлим и предмета о утврђивању чињенице смрти, правосудни органи уговорних страна примењују законодавство своје државе.
Део III. Породични предмети
Члан 26. Закључење брака
Услови за закључење брака одређују се за сваког од будућих супружника према законодавству уговорне стране чији је држављанин, а за лица без држављанства – према законодавству уговорне стране која је њихово стално место пребивалишта. Поред тога, у погледу сметњи за закључење брака морају се поштовати захтеви законодавства уговорне стране на чијој територији се брак закључује.
Члан 27. Правни односи супружника
1. Лични и имовински правни односи супружника одређују се према законодавству Уговорне стране на чијој територији имају заједничко пребивалиште.
2. Ако један од супружника живи на територији једне Уговорне стране и притом оба супружника имају исто држављанство, њихови лични и имовински правни односи одређују се према законодавству оне Уговорне стране чији су држављани.
3. Ако је један од супружника држављанин једне Уговорне стране, а други – друге Уговорне стране и један од њих живи на територији једне, а други – на територији друге Уговорне стране, онда се њихови лични и имовински правни односи одређују према законодавству Уговорне стране на чијој територији су имали своје последње заједничко пребивалиште.
4. Ако лица наведена у ставу 3 овог члана нису имала заједничко пребивалиште на територијама Уговорних страна, примењује се законодавство Уговорне стране чија установа разматра предмет.
5. Правни односи супружника који се тичу њихове непокретне имовине одређују се према законодавству Уговорне стране на чијој територији се налази та имовина.
6. У предметима о личним и имовинским правним односима супружника надлежне су правосудне установе Уговорне стране чије се законодавство примењује у складу са ставовима 1-3, 5 овог члана.
Члан 28. Развод брака
1. У предметима о разводу брака примењује се законодавство Уговорне стране чији су супружници држављани у тренутку подношења захтева.
2. Ако је један од супружника држављанин једне Уговорне стране, а други – друге Уговорне стране, примењује се законодавство Уговорне стране чија установа разматра предмет о разводу брака.
Члан 29. Надлежност установа Уговорних страна
1. У поступцима за развод брака у случају предвиђеном у ставу 1. члана 28. надлежни су органи Уговорне стране чији су супружници држављани у тренутку подношења захтева. Ако у тренутку подношења захтева оба супружника живе на територији друге Уговорне стране, надлежни су и органи те Уговорне стране.
2. У поступцима за развод брака у случају предвиђеном у ставу 2. члана 28. надлежни су органи Уговорне стране на чијој територији живе оба супружника. Ако један од супружника живи на територији једне Уговорне стране, а други на територији друге Уговорне стране, за поступке развода брака надлежни су органи обе Уговорне стране на чијим територијама супружници живе.
Члан 30. Поништење брака
1. У поступцима за поништење брака примењује се законодавство Уговорне стране које је, у складу са чланом 26, примењено приликом закључења брака.
2. Надлежност органа у поступцима за поништење брака одређује се у складу са чланом 27.
Члан 31. Утврђивање и оспоравање очинства или материнства
Утврђивање и оспоравање очинства или материнства одређује се према законодавству Уговорне стране чији је држављанин дете по рођењу.
Члан 32. Односи родитеља и деце
1. Права и обавезе родитеља и деце, укључујући обавезе родитеља за издржавање деце, одређују се законодавством Уговорне стране на чијој територији имају стално заједничко пребивалиште, а у одсуству сталног заједничког пребивалишта родитеља и деце, њихова међусобна права и обавезе одређују се законодавством Уговорне стране чији је држављанин дете.
На захтев тужиоца по обавезама издржавања примењује се законодавство Уговорне стране на чијој територији дете стално живи.
2. Алиментационе обавезе пунолетне деце у корист родитеља, као и алиментационе обавезе других чланова породице, одређују се законодавством Уговорне стране на чијој територији су имали заједничко место пребивалишта. У одсуству заједничког места пребивалишта, такве обавезе се одређују законодавством Уговорне стране чији је држављанин тужилац.
3. У предметима који се односе на правне односе између родитеља и деце, надлежан је суд Уговорне стране чије се законодавство примењује у складу са ставовима 1 и 2 овог члана.
4. Извршење судских одлука у предметима који се односе на васпитање деце врши се по поступку утврђеном законодавством Уговорне стране на чијој територији дете борави.
5. Уговорне стране пружају једна другој помоћ у проналажењу туженог у предметима за наплату алиментације, када постоји основ за претпоставку да се тужени налази на територији друге Уговорне стране и суд је донео решење о расписивању потраге за њим.
Члан 33. Старатељство и старатељство
1. Успостављање или укидање старатељства и старатељства врши се према законодавству Уговорне стране чији је држављанин лице у односу на које се успоставља старатељство и старатељство.
2. Правни односи између старатеља и старатеља и лица под старатељством и старатељством уређују се законодавством Уговорне стране чија је установа именовала старатеља или старатеља.
3. Обавеза примене старатељства или старатељства утврђује се законодавством Уговорне стране чији је држављанин лице које се именује за старатеља или старатеља.
4. За старатеља или старатеља лица које је држављанин једне Уговорне стране може бити именован држављанин друге Уговорне стране, ако борави на територији Стране где ће се старатељство или старатељство спроводити.
Члан 34. Надлежност установа Уговорних страна у питањима старатељства и старатељства
За предмете успостављања или укидања старатељства и старатељства надлежни су органи уговорне стране чији је држављанин лице у погледу кога се успоставља или укида старатељство или старатељство, осим ако овом конвенцијом није другачије одређено.
Члан 35. Поступак предузимања мера старатељства и старатељства
1. У случају потребе за предузимањем мера старатељства и старатељства у интересу држављанина једне уговорне стране, чије се стално пребивалиште, боравиште или имовина налази на територији друге уговорне стране, орган те уговорне стране без одлагања обавештава орган надлежан у складу са чланом 34.
2. У хитним случајевима, орган друге уговорне стране може предузети неопходне мере у складу са својим законодавством. Притом је дужан да о томе без одлагања обавести орган надлежан у складу са чланом 34. Ове мере остају на снази док орган из члана 34 не донесе другачију одлуку.
Члан 36. Поступак преноса старатељства или старатељства
1. Орган надлежан у складу са чланом 34 може пренети старатељство или старатељство органу друге уговорне стране у случају да лице под старатељством или старатељством има пребивалиште, боравиште или имовину на територији те уговорне стране. Пренос старатељства или старатељства ступа на снагу од тренутка када затражени орган преузме старатељство или старатељство и о томе обавести орган који је поднео захтев.
2. Орган који је у складу са ставом 1 овог члана преузео старатељство и старатељство, врши их у складу са законодавством своје државе.
Члан 37. Усвојење
1. Усвојење или његово укидање одређује се према законодавству уговорне стране чији је држављанин усвојитељ у тренутку подношења захтева за усвојење или његово укидање.
2. Ако је дете држављанин друге уговорне стране, приликом усвајања или његовог поништења потребно је прибавити сагласност законског заступника и надлежног државног органа, као и сагласност детета, ако је то потребно према законодавству уговорне стране чији је држављанин.
3. Ако дете усвајају супружници, од којих је један држављанин једне уговорне стране, а други држављанин друге уговорне стране, усвајање или његово поништење морају се извршити у складу са условима предвиђеним законодавством обе уговорне стране.
4. У предметима усвајања или његовог поништења надлежна је установа уговорне стране чији је држављанин усвојитељ у тренутку подношења захтева за усвајање или његово поништење, а у случају предвиђеном у ставу 3. овог члана, надлежна је установа оне уговорне стране на чијој територији супружници имају или су имали последње заједничко пребивалиште или боравиште.
Део IV. Имовинскоправни односи
Члан 38. Право својине
1. Право својине на непокретну имовину одређује се према законодавству уговорне стране на чијој се територији налази непокретна имовина. Питање која имовина је непокретна решава се у складу са законодавством земље на чијој се територији налази та имовина.
2. Право својине на превозна средства која подлежу упису у државне регистре одређује се према законодавству уговорне стране на чијој се територији налази орган који је извршио регистрацију превозног средства.
3. Настанак и престанак права својине или другог стварног права на имовину одређује се према законодавству уговорне стране на чијој се територији имовина налазила у тренутку када се догодила радња или друга околност која је послужила као основ за настанак или престанак таквог права.
4. Настанак и престанак права својине или другог стварног права на имовини која је предмет посла одређује се према законодавству места закључења посла, осим ако споразумом Страна није другачије предвиђено.
Члан 39. Форма посла
1. Форма посла одређује се према законодавству места његовог закључења.
2. Форма посла у вези са непокретном имовином и правима на њој одређује се према законодавству Уговорне Стране на чијој се територији налази таква имовина.
Члан 40. Пуномоћје
Форма и рок важења пуномоћја одређују се према законодавству Уговорне Стране на чијој се територији налази таква имовина.
Члан 41. Права и обавезе странака по послу
Права и обавезе странака по послу одређују се према законодавству места његовог закључења, осим ако споразумом странака није другачије предвиђено.
Члан 42. Накнада штете
1. Обавезе накнаде штете, осим оних које проистичу из уговора и других законитих радњи, одређују се према законодавству Уговорне Стране на чијој се територији догодила радња или друга околност која је послужила као основ за захтев за накнаду штете.
2. Ако су проузроковач штете и оштећени држављани исте Уговорне Стране, примењује се законодавство те Уговорне Стране.
3. За предмете из ставова 1. и 2. овог члана надлежан је суд Уговорне Стране на чијој се територији догодила радња или друга околност која је послужила као основ за захтев за накнаду штете. Оштећени може поднети тужбу и суду Уговорне Стране на чијој територији тужени има пребивалиште.
Члан 43. Застарелост
Питања застарелости решавају се према законодавству које се примењује за уређивање одговарајућег правног односа.
Део V. Наслеђивање
Члан 44. Принцип једнакости
Држављани сваке од Уговорних Страна могу наслеђивати на територијама других Уговорних Страна имовину или права по закону или по тестаменту под истим условима и у истом обиму као и држављани те Уговорне Стране.
Члан 45. Право наслеђивања
1. Право наслеђивања имовине, осим у случају предвиђеном ставом 2 овог члана, одређује се према законодавству Уговорне стране на чијој територији је оставилац имао последње стално пребивалиште.
2. Право наслеђивања непокретне имовине одређује се према законодавству Уговорне стране на чијој територији се та имовина налази.
Члан 46. Прелазак наслеђа на државу
Ако је према законодавству Уговорне стране које се примењује при наслеђивању, наследник држава, онда покретна наследна имовина прелази Уговорној страни чији је држављанин оставилац у тренутку смрти, а непокретна наследна имовина прелази Уговорној страни на чијој територији се налази.
Члан 47. Тестамент
Способност лица за састављање и опозив тестамента, као и форма тестамента и његовог опозива, одређује се према праву оне земље у којој је тестатор имао пребивалиште у тренутку састављања акта. Међутим, тестамент или његов опозив не могу се признати неважећим због непоштовања форме, ако она задовољава захтеве права места његовог састављања.
Члан 48. Надлежност у наследним стварима
1. Поступак у стварима наслеђивања покретне имовине надлежни су да воде органи Уговорне стране на чијој територији је оставилац имао пребивалиште у тренутку своје смрти.
2. Поступак у стварима наслеђивања непокретне имовине надлежни су да воде органи Уговорне стране на чијој територији се имовина налази.
3. Одредбе ставова 1 и 2 овог члана примењују се и при разматрању спорова који настану у вези са поступком у наследним стварима.
Члан 49. Надлежност дипломатског представништва или конзуларног уреда у наследним стварима
У предметима наслеђивања, укључујући и наследне спорове, дипломатска представништва или конзуларна одељења сваке од уговорних страна надлежна су да заступају (осим права на одрицање од наслеђа) без посебног пуномоћја у установама других уговорних страна држављане своје државе, ако су одсутни или нису именовали заступника.
Члан 50. Мере за заштиту наслеђа
1. Установе уговорних страна предузимају у складу са својим законодавством мере потребне за обезбеђење заштите наслеђа остављеног на њиховим територијама од стране држављана других уговорних страна, или за управљање њиме.
2. О мерама предузетим у складу са ставом 1 овог члана, без одлагања се обавештава дипломатско представништво или конзуларно одељење уговорне стране чији је држављанин оставилац наслеђа. Наведено представништво или одељење може учествовати у спровођењу ових мера.
3. На захтев правосудног органа надлежног за вођење поступка о наслеђивању, као и дипломатског представништва или конзуларног одељења, мере предузете у складу са ставом 1 овог члана могу бити измењене, укинуте или одложене.
Одељак III. ПРИЗНАЊЕ И ИЗВРШЕЊЕ ОДЛУКА
Члан 51. Признање и извршење одлука
Свака од уговорних страна под условима предвиђеним овом Конвенцијом признаје и извршава следеће одлуке донете на територији других уговорних страна:
а) одлуке правосудних органа у грађанским и породичним стварима, укључујући судска поравнања у таквим стварима и јавнобележничке исправе у вези са новчаним обавезама (у даљем тексту – одлуке);
б) одлуке судова у кривичним стварима о накнади штете.
Члан 52. Признање одлука које не захтевају извршење
1. Одлуке донете од стране правосудних органа сваке од уговорних страна које су ступиле на снагу и које по својој природи не захтевају извршење, признају се на територији других уговорних страна без посебног поступка, под условом да:
а) правосудни органи замолене Договарајуће Стране нису раније донели у овој ствари правноснажну одлуку;
б) предмет према овој Конвенцији, а у случајевима који нису њоме предвиђени, према законодавству Договарајуће Стране на чијој територији одлука треба да буде призната, не спада у искључиву надлежност правосудних органа те Договарајуће Стране.
2. Одредбе става 1. овог члана односе се и на одлуке о старатељству и туторству, као и на одлуке о разводу брака, које су донели органи надлежни према законодавству Договарајуће Стране на чијој територији је одлука донета.
Члан 53. Захтев за дозволу принудног извршења одлуке
1. Захтев за дозволу принудног извршења одлуке подноси се надлежном суду Договарајуће Стране где одлука треба да се изврши. Он се може поднети и суду који је донео одлуку у првом степену. Тај суд упућује захтев суду надлежном да одлучи о захтеву.
2. Уз захтев се прилажу:
а) одлука или њен оверени препис, као и званична исправа да је одлука правноснажна и да подлеже извршењу или да подлеже извршењу пре правноснажности, ако то не произилази из саме одлуке;
б) исправа из које произилази да је странка против које је одлука донета, а која није учествовала у поступку, била уредно и благовремено позвана на суд, а у случају њене процесне неспособности да је била уредно заступљена;
в) исправа којом се потврђује делимично извршење одлуке у тренутку њеног слања;
г) исправа којом се потврђује споразум странака, у предметима уговорне надлежности.
3. Захтев за дозволу принудног извршења одлуке и приложени документи снабдевају се овереним преводом на језик замолене Договарајуће Стране или на руски језик.
Члан 54. Поступак признања и принудног извршења одлука
1. Молбе за признање и дозволу принудног извршења одлука, предвиђених у члану 51, разматрају судови Уговорне стране на чијој територији треба да се спроведе принудно извршење.
2. Суд који разматра молбу за признање и дозволу принудног извршења одлуке ограничава се на утврђивање да ли су испуњени услови предвиђени овом Конвенцијом. Ако су услови испуњени, суд доноси одлуку о принудном извршењу.
3. Поступак принудног извршења одређује се према законодавству Уговорне стране на чијој територији треба да се спроведе принудно извршење.
Члан 55. Одбијање признања и извршења одлука
У признању одлука предвиђених чланом 52 и у издавању дозволе за принудно извршење може се одбити у случајевима ако:
а) према законодавству Уговорне стране на чијој територији је донета одлука, она није ступила на правну снагу или није подложна извршењу, осим у случајевима када је одлука подложна извршењу пре ступања на правну снагу;
б) тужени није учествовао у поступку због тога што њему или његовом овлашћеном лицу није благовремено и уредно уручен позив за суд;
в) у предмету између истих странака, о истом предмету и по истом основу на територији Уговорне стране где треба да се призна и изврши одлука, већ је раније донета правноснажна одлука или постоји призната одлука суда треће државе, или ако је орган ове Уговорне стране раније покренуо поступак по овом предмету;
г) према одредбама ове Конвенције, а у случајевима који нису њоме предвиђени, према законодавству Уговорне стране на чијој територији одлука треба да се призна и изврши, предмет спада у искључиву надлежност њеног органа;
д) недостаје документ којим се потврђује споразум странака о уговореној надлежности;
ђ) истекао је рок застарелости принудног извршења, предвиђен законодавством Уговорне стране чији суд извршава налоге.
Одјељак IV. ПРАВНА ПОМОЋ И ПРАВНИ ОДНОСИ У КРИВИЧНИМ СТВАРИМА
Дио 1. Изручење
Члан 56. Обавеза изручења
1. Уговорне стране се обавезују, у складу са условима предвиђеним овом Конвенцијом, да на захтјев изруче једна другој лица која се налазе на њиховој територији, ради кривичног гоњења или извршења пресуде.
2. Изручење ради кривичног гоњења врши се за дјела која су, према законима државе молиље и државе замолиље, кажњива и за која је прописана казна затвора у трајању од најмање једне године или тежа казна.
3. Изручење ради извршења пресуде врши се за дјела која су, у складу са законодавством државе молиље и државе замолиље, кажњива и за која је лице чије се изручење тражи осуђено на казну затвора у трајању од најмање шест мјесеци или на тежу казну.
Члан 57. Одбијање изручења
1. Изручење се не врши ако:
а) је лице чије се изручење тражи држављанин државе замолиље;
б) у тренутку пријема захтјева, кривично гоњење према законодавству државе замолиље не може бити покренуто или пресуда не може бити извршена због наступања застарјелости или по другом законском основу;
в) је у односу на лице чије се изручење тражи, на територији државе замолиље за исто кривично дјело донесена правоснажна пресуда или рјешење о обустави поступка;
г) се кривично дјело, у складу са законодавством државе молиље или државе замолиље, гони по приватној тужби (по пријави оштећеног).
2. Изручење се може одбити ако је кривично дјело због којег се тражи изручење извршено на територији државе замолиље.
3. У случају одбијања изручења, држава молиља мора бити обавијештена о разлозима одбијања.
Члан 58. Захтев за изручење
1. Захтев за изручење мора да садржи следеће податке:
а) назив органа који подноси захтев и органа коме је захтев упућен;
б) опис чињеничних околности дела и текст закона стране уговорнице која подноси захтев, на основу којег се то дело сматра кривичним делом, са навођењем казне предвиђене тим законом;
в) презиме, име и патроним лица које треба изручити, његову годину рођења, држављанство, место пребивалишта или боравишта, ако је могуће – опис изгледа, фотографију, отиске прстију и друге податке о његовом идентитету;
г) податке о висини штете причињене кривичним делом.
2. Уз захтев за изручење ради вођења кривичног поступка мора се приложити оверена копија решења о одређивању притвора.
3. Уз захтев за изручење ради извршења пресуде морају се приложити оверена копија пресуде са потврдом о њеној правноснажности и текст одредбе кривичног закона на основу које је лице осуђено. Ако је осуђени већ издржао део казне, достављају се и подаци о томе.
4. Захтеви за изручење и приложени документи састављају се у складу са одредбама члана 17.
Члан 59. Додатни подаци
1. Ако захтев за изручење не садржи све потребне податке, страна уговорница којој је захтев упућен може затражити додатне податке, за шта одређује рок до једног месеца. Овај рок се може продужити за још до једног месеца на захтев стране уговорнице која подноси захтев.
2. Ако страна уговорница која подноси захтев не достави додатне податке у одређеном року, страна уговорница којој је захтев упућен мора ослободити лице које је узето у притвор.
Члан 60. Потрага и одређивање притвора ради изручења
По пријему захтева за изручење, страна уговорница којој је захтев упућен одмах предузима мере за проналажење и одређивање притвора лица чије се изручење тражи, осим у случајевима када изручење не може бити извршено.
Члан 61. Одређивање притвора или задржавање пре пријема захтева за изручење
1. Лице, чије се изручење тражи, може се, на основу захтева, ставити у притвор и пре пријема захтева за изручење. У захтеву се мора навести решење о стављању у притвор или правноснажна пресуда, као и назнака да ће захтев за изручење бити додатно суспендован. Захтев за стављање у притвор пре пријема захтева за изручење може се доставити поштом, телеграфом, телексом или телефаксом.
2. Лице се може задржати и без захтева предвиђеног у ставу 1. овог члана, ако постоје основи предвиђени законом за сумњу да је на територији друге уговорне стране извршило кривично дело које повлачи изручење.
3. О стављању у притвор или задржавању пре пријема захтева за изручење потребно је одмах обавестити другу уговорну страну.
Члан 61-1. Потрага за лицем пре пријема захтева за изручење
1. Уговорне стране по налогу врше потрагу за лицем пре пријема захтева за његово изручење, ако постоје основи за претпоставку да се то лице може налазити на територији замoљене уговорне стране.
2. Налог за вршење потраге саставља се у складу са одредбама члана 7 и мора садржати што потпунији опис траженог лица, заједно са свим другим информацијама које омогућавају утврђивање његовог боравишта, молбу за стављање у притвор са назнаком да ће захтев за изручење тог лица бити поднет.
3. Уз налог за вршење потраге прилаже се оверена копија решења надлежног органа о затварању у притвор или правноснажне пресуде, подаци о неиздржаном делу казне, као и фотографија и отисци прстију (ако постоје).
4. О стављању у притвор траженог лица или другим резултатима потраге одмах се обавештава уговорна страна која је поднела захтев.
Члан 61-2. Рачунање рока задржавања у притвору
Време задржавања лица узетог у притвор у складу са одредбама чланова 60, 61, 61-1 ове Конвенције, у случају његовог изручења, урачунава се у укупан рок задржавања у притвору предвиђен законодавством Уговорне стране којој је то лице изручено.
Члан 62. Ослобађање лица које је задржано или узето у притвор
1. Лице узето у притвор, у складу са ставом 1 члана 61 и чланом 61-1, мора бити ослобођено ако пристигне обавештење Уговорне стране која захтева о потреби ослобађања тог лица, или ако захтев за изручење са свим приложеним документима предвиђеним чланом 58 не буде примљен од стране Уговорне стране којој је захтев упућен у року од четрдесет дана од дана узимања у притвор.
2. Лице задржано, у складу са ставом 2 члана 61, мора бити ослобођено ако захтев за узимање у притвор у складу са ставом 1 члана 61 не пристигне у року предвиђеном законодавством за задржавање.
Члан 63. Одлагање изручења
Ако је лице чије се изручење тражи привучено кривичној одговорности или осуђено за друго кривично дело на територији Уговорне стране којој је захтев упућен, његово изручење може бити одложено до престанка кривичног гоњења, извршења пресуде или до ослобађања од казне.
Члан 64. Привремено изручење
1. Ако одлагање изручења предвиђено чланом 63 може довести до истека рока застарелости кривичног гоњења или нанети штету истрази кривичног дела, лице чије се изручење тражи по захтеву може бити привремено изручено.
2. Привремено изручено лице мора бити враћено након спровођења радње у кривичном предмету због које је изручено, али најкасније у року од три месеца од дана предаје лица. У оправданим случајевима рок може бити продужен.
Члан 65. Сукоб захтева за изручење
Ако захтеви за изручење пристигну од више држава, Уговорна страна којој је захтев упућен самостално одлучује који од ових захтева треба да буде задовољен.
Члан 66. Границе кривичног гоњења изрученог лица
1. Без сагласности захтеване уговарајуће стране, изручено лице се не може привући кривичној одговорности или подвргнути казни за кривично дело учињено пре његовог изручења, за које није изручено.
2. Без сагласности захтеване уговарајуће стране, лице се не може изручити ни трећој држави.
3. Сагласност захтеване уговарајуће стране није потребна ако изручено лице не напусти територију захтевајуће уговарајуће стране у року од месец дана након завршетка кривичног поступка, а у случају осуде – у року од месец дана након издржане казне или ослобођења од ње, или ако се добровољно врати на ту територију. У овај рок се не урачунава време током којег изручено лице није могло напустити територију захтевајуће уговарајуће стране.
Члан 67. Предаја изрученог лица
Захтевана уговарајућа страна обавештава захтевајућу уговарајућу страну о месту и времену изручења. Ако захтевајућа уговарајућа страна не преузме лице које подлеже изручењу у року од 15 дана након одређеног датума предаје, ово лице се мора пустити из притвора.
Члан 67-1. Поновно задржавање или стављање у притвор
Пуштање лица у складу са ставом 2 члана 59, ставовима 1 и 2 члана 62 и чланом 67 не спречава његово поновно задржавање и стављање у притвор ради изручења траженог лица у случају накнадног пријема захтева за изручење.
Члан 68. Поновно изручење
Ако изручено лице избегне кривично гоњење или издржавање казне и врати се на територију захтеване уговарајуће стране, оно се, по новом захтеву, мора изручити без подношења материјала поменутих у члановима 58 и 59.
Члан 69. Обавештење о резултатима кривичног поступка
Уговарајуће стране обавештавају једна другу о резултатима кривичног поступка против изрученог лица. На захтев се доставља и копија правоснажне одлуке.
Члан 70. Транзитни превоз
1. Договорна страна, на захтев друге Договорне стране, дозвољава транзитни превоз преко своје територије лица која су изручена другој Договорној страни или привремено предата од треће државе.
2. Захтев за дозволу таквог превоза разматра се по истом поступку као и захтев за изручење.
3. Замолена Договорна страна дозвољава транзитни превоз на начин који сматра најцелисходнијим.
Члан 71. Трошкови у вези са изручењем и транзитним превозом
Трошкове у вези са изручењем или привременом предајом сноси Договорна страна на чијој су територији настали, а трошкове у вези са транзитним превозом сноси Договорна страна која је поднела захтев за такав превоз.
Део 2. Спровођење кривичног гоњења
Члан 72. Обавеза спровођења кривичног гоњења
1. Свака Договорна страна обавезује се да по налогу друге Договорне стране, у складу са својим законодавством, спроведе кривично гоњење против сопствених држављана осумњичених да су на територији Договорне стране која подноси захтев извршили кривично дело.
2. Ако кривично дело по коме је покренут поступак повлачи за собом грађанскоправне захтеве лица која су претрпела штету од кривичног дела, ти захтеви се, уз постојање њиховог захтева за накнаду штете, разматрају у овом предмету.
Члан 73. Налог за спровођење кривичног гоњења
1. Налог за спровођење кривичног гоњења мора да садржи:
а) назив органа који подноси захтев;
б) опис дела поводом кога је упућен налог за спровођење гоњења;
в) што тачније назначење времена и места извршења дела;
г) текст одредбе закона Договорне стране која подноси захтев на основу које се дело сматра кривичним делом, као и текст других законских норми које су од битног значаја за вођење поступка;
д) презиме и име осумњиченог лица, његово држављанство, као и друге податке о његовој личности;
е) изјава жртава у кривичним предметима који се покрећу по пријави оштећеног, и захтеви за накнаду штете;
ж) навођење висине штете причињене кривичним делом.
Уз налог се прилажу материјали кривичног гоњења којима располаже Држава уговорница која подноси захтев, као и докази.
2. Приликом упућивања покренутог кривичног предмета од стране Државе уговорнице која подноси захтев, истрага у том предмету се наставља од стране Замoљене државе уговорнице у складу са њеним законодавством. Сваки документ у предмету мора бити оверен печатом надлежног правосудног органа Државе уговорнице која подноси захтев.
3. Налог и приложени документи састављају се у складу са одредбама члана 18.
4. Ако се окривљени у тренутку упућивања налога за спровођење гоњења налази у притвору на територији Државе уговорнице која подноси захтев, он се доставља на територију Замoљене државе уговорнице.
Члан 74. Обавештење о резултатима кривичног гоњења
Замoљена држава уговорница дужна је да обавести Државу уговорницу која подноси захтев о коначној одлуци. На захтев Државе уговорнице која подноси захтев доставља се копија коначне одлуке.
Члан 75. Последице доношења одлуке
Ако је Држави уговорници у складу са чланом 72 упућен налог за спровођење кривичног гоњења након ступања на снагу пресуде или доношења друге коначне одлуке од стране органа Замoљене државе уговорнице, кривични предмет не може бити покренут од стране органа Државе уговорнице која подноси захтев, а већ покренути предмет не подлеже обустави.
Члан 76. Олакшавајуће или отежавајуће околности
Свака од Држава уговорница приликом истраге кривичних дела и разматрања кривичних предмета пред судовима узима у обзир олакшавајуће околности предвиђене законодавством Држава уговорница, без обзира на територији које Државе уговорнице су настале.
Члан 76-1. Признање пресуда
При решавању питања о признавању лица посебно опасним рецидивистом, о утврђивању чињеница извршења кривичног дела поново и кршења обавеза у вези са условном осудом, одлагањем извршења пресуде или условним отпустом, правосудни органи уговорних страна могу признавати и узимати у обзир пресуде које су донели судови (трибунали) бившег Савеза ССР и савезних република које су улазиле у његов састав, као и судови уговорних страна.
Члан 77. Поступак разматрања предмета који су надлежни судовима две или више уговорних страна
При оптужби једног лица или групе лица за извршење више кривичних дела, чији су предмети надлежни судовима две или више уговорних страна, надлежан је да их разматра суд оне уговорне стране на чијој територији је завршена претходна истрага. У том случају, предмет се разматра према правилима судског поступка те уговорне стране.
Део 3. Посебне одредбе о правној помоћи и правним односима у кривичним стварима
Члан 78. Пренос предмета
1. Уговорне стране се обавезују да на захтев преносе једна другој:
а) предмете који су коришћени при извршењу кривичног дела које повлачи изручење лица у складу са овом Конвенцијом, укључујући оруђа кривичног дела; предмете који су стечени као резултат кривичног дела или као накнада за њега, или предмете које је преступник добио у замену за предмете стечене на тај начин;
б) предмете који могу имати значај доказа у кривичном предмету; ови предмети се преносе и у случају да изручење преступника не може бити извршено због његове смрти, бекства или из других околности.
2. Ако су предмети наведени у ставу првом овог члана потребни замљеној уговорној страни као докази у кривичном предмету, њихов пренос може бити одложен до завршетка поступка по предмету.
3. Права трећих лица на пренете предмете остају на снази. Након завршетка поступка по предмету, ови предмети морају бити бесплатно враћени уговорној страни која их је пренела.
Члан 78-1. Привремени пренос лица које се налази у притвору или издржава казну затвора
1. Ако је потребно саслушати као сведока или оштећеног лице које се налази у притвору или издржава казну затвора на територији друге уговорне стране, као и спровести другу истражну радњу са његовим учешћем, ово лице, без обзира на његово држављанство, на основу образложеног захтева заинтересоване уговорне стране може се, одлуком главног тужиоца (тужиоца) замолене уговорне стране, привремено пренети под условом да се налази у притвору и да се врати у утврђеном року.
2. Захтев за привремени пренос лица из става 1. овог члана саставља се у складу са одредбама члана 7. и мора садржати и назначење времена током којег је потребно присуство овог лица у замолиоци уговорној страни.
3. Привремени пренос лица из става 1. овог члана не врши се:
а) ако није добијена његова сагласност за такав пренос;
б) у случају потребе његовог присуства на претходној истрази или судском поступку на територији замолене уговорне стране;
в) ако би такав пренос могао довести до кршења утврђених рокова притвора или издржавања казне затвора овог лица.
4. На лице из става 1. овог члана примењују се гаранције предвиђене ставом 1. члана 9.
Члан 79. Обавештење о осуђујућим пресудама и подаци о осуђиваности
1. Свака уговорна страна ће годишње обавештавати друге уговорне стране о правноснажним осуђујућим пресудама које су донели њени судови у односу на држављане одговарајуће уговорне стране, истовремено достављајући расположиве отиске прстију осуђених лица.
2. Свака уговорна страна пружа другим уговорним странама бесплатно, на њихов захтев, податке о осуђиваности лица која су раније осуђена од стране њених судова, ако се та лица позивају на кривичну одговорност на територији замолиоца уговорне стране.
Члан 80. Посебан поступак комуникације
Комуникација по питањима изручења и кривичног гоњења обавља се преко генералних тужилаца (тужилаца) уговорних страна.
Комуникација по питањима извршења процесних и других радњи које захтевају одобрење тужиоца (суда) обавља се преко органа тужилаштва на начин који утврде генерални тужиоци (тужиоци) уговорних страна.
Одељак V. ЗАВРШНЕ ОДРЕДБЕ
Члан 81. Питања примене ове Конвенције
Питања која настану приликом примене ове Конвенције решавају надлежни органи уговорних страна међусобним договором.
Члан 82. Однос Конвенције са међународним уговорима
Ова Конвенција не утиче на одредбе других међународних уговора чије су уговорне стране потписнице.
Члан 83. Поступак ступања на снагу
1. Ова Конвенција подлеже ратификацији од стране држава које су је потписале. Исправе о ратификацији се полажу на чување Влади Републике Белорусије, која обавља функцију депозитара ове Конвенције.
2. Ова Конвенција ступа на снагу тридесетог дана од дана полагања треће исправе о ратификацији код депозитара. За државу чија је исправа о ратификацији положена код депозитара након ступања на снагу ове Конвенције, она ступа на снагу тридесетог дана од дана полагања њене исправе о ратификацији код депозитара.
Члан 84. Рок важења Конвенције
1. Ова Конвенција важи пет година од дана ступања на снагу. Након истека овог рока, Конвенција се аутоматски продужава сваки пут на нови петогодишњи период.
2. Свака уговорна страна може иступити из ове Конвенције тако што ће о томе послати писано обавештење депозитару 12 месеци пре истека текућег петогодишњег рока њеног важења.
Члан 85. Дејство у времену
Дејство ове Конвенције протеже се и на правне односе који су настали пре њеног ступања на снагу.
Члан 86. Поступак приступања Конвенцији
Овој конвенцији, након њеног ступања на снагу, могу приступити друге државе уз сагласност свих уговорних страна, предајом депозитару докумената о таквом приступању. Приступање се сматра ступило на снагу по истеку тридесет дана од дана када је депозитар примио последње обавештење о сагласности за такво приступање.
Члан 87. Обавезе депозитара
Депозитар ће без одлагања обавестити све државе које су потписале ову конвенцију и приступиле јој о датуму полагања на чување сваке ратификационе исправе или документа о приступању, датуму ступања Конвенције на снагу, као и о пријему других обавештења.
Сачињено у граду Минску 22. јануара 1993. године у једном изворном примерку на руском језику. Изворни примерак чува се у Архиву Владе Републике Белорусије, која ће државама учесницама ове Конвенције послати њен оверени препис.
За Републику Јерменију
За Републику Белорусију
За Републику Казахстан
За Републику Киргистан
За Републику Молдавију
За Руску Федерацију
За Републику Таџикистан
За Туркменистан
За Републику Узбекистан
За Украјину